Skorenovac
Историја
Село по имену Ђурђево (мађ. Gyurgyova) је постојало између 1869. и 1886. године на локацији између Банатског Брестовца и реке Дунав. Првобитни становници Ђурђева били су мађарске (Палоц, мађ. Palóc) породице које су дошле из Банатског Новог Села (мађ. Újfalu), Јерменоваца (мађ. Ürményháza), Шандорфалве (мађ. Sándorfalva), као и из околине Сегедина (мађ. Szeged) и Банатског Душановца (мађ. Szőlősudvarnok/нем. Rogendorf). У Ђурђеву је 1869. године било 396 становника. Касније, 1883. године, у Ђурђево се доселило 645 породица (око 2.000 особа) Секеља. У том периоду на Дунаву није било насипа па је река, изливајући се сваке године, наносио велике штете селу и обрадивом земљишту, па је већина угроженог становништва пресељена је на локацију данашњег Скореновца, а мањи део у Иваново.
Скореновац (тада прозван именом мађ. Székelykeve), основан је 1886. године у време Аустроугарске монархије и владавине Фрање Јосипа.
Године 1888. село је имало 506, а 1910. године 685 кућа. Већина досељеника били су Секељи који су дошли из Буковине. Истовремено са Секељима, у Скореновац је дошао и известан број немачких породица из данашњег Пландишта (мађ. Zicsifalva) и Плочице (мађ. Plosic) те породица банатских Бугара из места Дудешти Веки (Dudestii—Vechi/Ó—Besenyő/Altbeschenowa/Stár Bišnov). Већина становника (Мађари, Бугари и Немци) била је римокатоличке вероисповести. Крајем 1891. године (када је почела градња цркве) и почетком 1892. године (када је градња завршена) почиње се са писањем црквених књига. Од 1869. па до 1892. године црквене књиге су се налазиле у католичкој цркви у Банатском Брестовцу.
Поред културе и обичаја, Секељи су на ново станиште, из старих крајева, донели велики број аутохтоних примерака животињске и биљне врсте. Примери за то су домаће животиње које су биле узгајане у Ердељу и Буковини као што су сиво говече од стоке, затим од оваца ђимешка рацка овца, од свиња мангалица и од живине ердељску голошију.
Да би сачували стада и своје богатство Секељи су за испомоћ довели са собом и изванредне пасмине Кувас, који су били главне чуваркуће и чувари стада. Обично су их држали у пару, ради одбране од дивљих животиња, због њихове изузетне интелигенције и тактике коју су користили у борбама против вукова.[1]Са овим су Секељи минимизирали штету и евентуалан губитак пса, што је у оно време значило и губитак дела стада или имовине а уједно и шансе за опстанак појединца, власника пса и стада.
Поред куваса, имућнији Секељи су за чување стада, на пашњацима испод села и салашима (Szálás, Tanya) поред Дунава користили и Комондоре[2], које су у Скореновац донели Палоци, такође скореновачки становници. Они су у ново станиште донели са собом и мађарску рацку овцу. Сваки домаћин, а који је био уједно и ловац, је користио дугоногог копоа као испомоћ у лову док су остала домаћинства више користила кратконогог копоа који је био више верзиран за борбу против штеточина и чување куће. Донесен је и известан број Мудија, који су били популарни због једноставног одржавања и нису захтевали пуно пажње, већ су се више бринули сами о себи[3].
Већина ових животињских врста је, до друге половине 20. века, нестала из села. Замењени су новим врстама које су биле прихваћеније због употребне сврхе. Дошле су нове врсте крава које су давале више млека и меса, нове сорте свиња и кокошака. После Другог светског рата је узгајање оваца и коза у већем броју, по домаћинству, у Војводини забрањено тако да су ове врсте потпуно нестале[4].
Порекло скореновачких Секеља
Постојбина Секеља који су се доселили у Скореновац је Ердељ у Трансилванији (мађ. Erdély, Transylvania), сада подручје у Румунији које се зове Харгита (рум. Harghita).
Путешествије Секеља је почело 1764. године када су у месту Мадефалва Секељи подигли буну против владавине Марије Терезије и присилне мобилизације. У масакру дана 7. јануара 1764. побијено је између 200 и 400 Секеља. Велики број становника, заједно са неидентификованим бројем чанго породица, пребегао је у Молдавију и недуго после у Буковину, где је основано пет села:
- Иштеншегитш (мађ. Istensegits),
- Фогадјиштен (мађ. Fogadjisten),
- Хадикфалва (мађ. Hadikfalva),
- Јожеффалва (мађ. Józseffalva) и
- Андрашфалва (мађ. Andrásfalva)
која се данас налазе у Румунији поред реке Сучаве (рум. Suceava) у истоименом округу.
Ова села су основана осамдесетих година 18. века. У другој половини 19. века део становника расељен у Јужни Банат у места Скореновац, Иваново и Војловица. Почетком 20. века неколико стотина фамилија је емигрирало у Саскачеван (енгл. Saskatchewan (Канада)) у околини Риџајне (енгл. Regina). Године 1941. године комплетно становништво из свих пет села расељено је по региону Толна у тадашњој Мађарској.
Као популација, Секељи потичу из краја у народу званог земља Секеља која је у некадашњој Краљевини Мађарској обухватала историјска подручја: „Чиксек (мађ. Csikszék), Марошсек (мађ. Marosszék), Арањошсек (мађ. Aranyosszék), Удвархељсек (мађ. Udvarhelyszék) и Харомсек (мађ. Háromszék)“.
Секељи своју етничку аутохтност приказују кроз културну баштину, обичаје и традицију. Најпознатији примери за то су Секељ капија (мађ. székelykapu), Копја (мађ. kopjafa) и Ровашко писмо (мађ. rovásirás). Затим орнаментални везови, ручни радови, орнаменталне кутије за чување породичних драгоцености итд
Izvor Vikipedij delovi članka o Skorenovcu Kao pohvaljeni članak za primer kako bi trebalo
izgledati dobro uredjeni članci na Vikipediji
